Šta treba da znamo o EU
Šta treba da znamo o EU
1. Šta je Evropska unija ?
Evropska unija je mnogo više od ekonomske i trgovinske zajednice, nastale
kao rezultat procesa saradnje i integracije koji je započeo 1951.
godine između šest zemalja (Belgije, Francuske,
Nemačke, Italije, Luksemburga i Holandije). Pošto je
stekla međunarodni ugled, ona je i sila koja teži stabilnosti
i kontinuitetu u svetu koji se menja. Iznad svega, to je zajednica
posvećena
demokratiji, miru i prosperitetu. Stvorena je iz pepela Drugog svetskog
rata, kada je razorena Evropa težila da ponovo
izgradi svoju ekonomiju i spreči buduće ratove.
Pojam "Evropska unija" uveden je Ugovorom o Evropskoj uniji iz Mastrihta
(1993. godine). EU predstavlja jedinstven institucionalni okvir koji
čine tzv. tri stuba - prvi stub Evropske unije
obuhvata tri zajednice: Evropsku zajednicu za ugalj i
čelik, Evropsku ekonomsku zajednicu i Evropsku zajednicu za atomsku
energiju; drugi stub čini zajednička spoljna i bezbednosna politika,
a treći saradnja policije i pravosuđa u oblasti
krivičnih dela.
Koje su zemlje članice EU?
Danas Evropsku uniju čini 27 članica (zemlje su poređane po redosledu
prijema):
Belgija, Francuska, Nemačka, Italija, Luksemburg, Holandija, Danska, Irska,
Ujedinjeno Kraljevstvo, Grčka, Španija, Portugalija, Austrija, Finska,
Švedska, Litvanija, Letonija, Estonija, Malta, Kipar, Češka Republika,
Mađarska, Slovačka, Poljska, Slovenija, Bugarska I Rumunija
Osnovni ciljevi Evropske unije?
Osnovni ciljevi EU jesu: podrška privrednom i društvenom razvoju,
potvrđivanje vlastitog identiteta na međunarodnoj
sceni vođenjem zajedničke spoljne i bezbednosne
politike (i postepeno stvaranje zajedničke odbrambene politike),
zaštita prava i interesa državljana država članica uvođenjem
državljanstva EU, očuvanje i dalji razvoj EU kao
prostora slobode, bezbednosti i pravde, na kome je
slobodno kretanje lica obezbeđeno uz paralelno usvajanje odgovarajućih mera
iz oblasti kontrole spoljnih granica, azila, migracija, borbe protiv
organizovanog kriminala i očuvanje tekovina
Zajednice.
Koreni Evropskih zajednica (Evropske unije);
otkud uopšte ideja da se ujedine sve evropske države?
Ideje o ujedinjenoj Evropi javljale su se u različitim oblicima tokom
istorije. Sukobi i tragedije evropskih država u Prvom
i Drugom svetskom ratu podstakli su mnoge diplomate i
političare s početka 20. veka na razmišljanje i traženje rešenja za
ujedinjenje država na evropskom kontinentu, koje bi
doprinelo miru i blagostanju evropskih naroda. Francuski ministar spoljnih
poslova Robert Šuman je 9. maja 1950. godine izložio ambiciozan plan da se
vitalne industrije uglja i čelika Francuske i Savezne
Republike Nemačke udruže u organizaciju otvorenu svim evropskim
demokratijama. Cilj tog plana je bio da se pomire evropske zemlje
koje su prethodno
bile u ratu i da se omogući eventualna evropska federacija. Šest zemalja -
Belgija, Savezna Republika Nemačka, Francuska,
Luksemburg, Italija i Holandija - potpisalo je 1951.
godine u Parizu ugovor kojim je osnovana prva od tri evropske zajednice -
Evropska zajednica za ugalj i čelik. Podstaknut posleratnim bumom
obnove, ovaj potez je bio tako uspešan da je u prvih
pet godina trgovina ugljem i čelikom porasla za 129%.
Ovaj uspeh naveo je šest zemalja članica da isti princip primene na
celokupnu privredu. Pregovori su bili krunisani potpisivanjem dva
ugovora u Rimu 1957. godine, kojima su stvoreni
Evropska ekonomska zajednica (EEZ) i Evropska
zajednica za atomsku energiju (EUROATOM), za pospešivanje upotrebe nuklearne
energije u miroljubive svrhe u Evropi. Neposredni ciljevi rimskih
ugovora bili su stvaranje carinske unije, ukidanje
kvota i ostalih ograničenja trgovine između zemalja članica i slobodno
kretanje ljudi, usluga i kapitala.
FUNKCIONISANJE EVROPSKE UNIJE
Ako neka država članica deluje suprotno interesima EU, koje su posledice?
Ukoliko neka država članica deluje suprotno interesima EU na područjima
definisanim ugovorima u sklopu pravnih tekovina
Zajednice, protiv države članice koja je prekršila
neku od pravnih odredbi iz navedenih ugovora može se
pokrenuti postupak pred Evropskim sudom pravde. Takav postupak mogu
pokrenuti države članice, institucije EU, kao i pravna i fizička
lica. Ako Evropski sud pravde utvrdi da je država
članica počinila prekršaj, od nje se traži da
preduzme mere koje će osigurati ispunjenje obaveze preuzete ugovorom.
Ukoliko država ne postupi prema presudi koja je protiv nje doneta,
postoji mogućnost donošenja druge presude Evropskog
suda pravde, kojom se članici
može naložiti plaćanje novčane kazne u paušalnom iznosu ili joj se može
izreći neka druga kaznena mera. Ukoliko Savet
Evropske unije ustanovi da je neka država članica
počinila tešku i trajnu povredu nekih od temeljnih načela Unije
(slobode, demokratije, poštovanja ljudskih prava i temeljnih sloboda
i vladavine prava), on može odlučiti da privremeno
obustavi prava te države, a koja proizlaze iz
osnivačkih ugovora, uključujući i glasačka prava predstavnika vlade te
države u Savetu Evropske unije.
Da li u Evropskoj uniji važe ista pravila za sve zemlje
članice?
U Evropskoj uniji, odnosno njenim državama članicama, važe ista pravila koja
su zajednički utvrđena "na različitosti" Unije po područjima (npr.
poljoprivreda, monetarna unija, carinska politika,
zaštita okoline i dr.). Naime, sve države članice
učestvuju u donošenju propisa i odluka Unije, koji se primenjuju na čitavoj
teritoriji EU. Postoji, međutim, mogućnost da države članice ne
učestvuju u manjem broju politika Unije, kao što je
to slučaj s monetarnom unijom u kojoj ne učestvuju
Danska, Švedska i Velika Britanija. Kada države članice odluče da
ne participiraju u određenim odlukama ili delovima politika Evropske
unije, one tada nisu dužne da postupaju po njima, pri
čemu se pozivaju na princip "fleksibilnosti" (postepene integracije). Ovaj
princip omogućava državama članicama koje nisu
spremne, ili nisu trenutno zainteresovane, za produbljivanje saradnje u
određenoj oblasti, da odaberu mogućnost da u tome ne učestvuju. Ipak,
postoje i ograničenja kod prava pozivanja na princip
fleksibilnosti - ono se koristi samo u
oblastima koje su izričito navedene u Ugovoru, što znači da je tačno
precizirano u kojim slučajevima, u koliko država, u
kojim oblastima i pod kojim uslovima se ono koristi.
Kada će se izjednačiti standardi u svim državama članicama
EU?
Unapređenje radnih i životnih uslova u državama članicama jedan je od
osnovnih ciljeva Unije. Uprkos tome, teško je predvideti kada i da li
će se u potpunosti izjednačiti životni standardi u
svim državama članicama EU, posebno ako se uzme u
obzir nedavno proširenje Evropske unije na države Srednje i
Istočne Evrope, uključujući i naredno širenje EU, koje većinom imaju
niže
pokazatelje životnog standarda od proseka Evropske unije. Na primer, prema
procenama statističkih i službi planiranja Komisije EU, manje države
članice poput Slovenije brže će dostići standarde
"starih" članica, dok se za Poljsku, kao najveću novu
članicu, predviđa da će joj biti potrebno čak 30 godina. Ipak, svaka
država članica, u krajnjoj instanci, sama određuje tempo napretka
svojim znanjem, radom, organizacijom, disciplinom,
odgovornošću i stalnim unapređenjem
svestrane saradnje.
Kako EU pomaže ekonomski razvoj država nečlanica?
Evropska unija usvaja i sprovodi višegodišnje programe pomoći kojima pomaže
privrednom oporavku i razvoju neke države. Ti programi pomoći
sprovode se u skladu s ciljevima EU, a u sklopu
politika saradnje između EU i pojedine države ili
grupe država. Najčešće je reč o programima tehničke i finansijske pomoći,
koji imaju višestruku namenu (npr. privredni razvoj, strukturno
prilagođavanje ekonomije, izgradnja institucija,
humanitarna pomoć i dr.). Osim višegodišnjih programa
pomoći (programi Komisije EU), Evropska unija omogućava
državama, u skladu sa prioritetima politike saradnje EU, da preko zajmova
Evropske investicione banke, finansijske institucije EU, one dođu do
povoljnih zajmova ili kredita za kapitalna ulaganja
namenjena razvoju i integraciji u EU. Pomoć EU
namenjena zemljama Zapadnog Balkana (Albanija, Hrvatska, BiH,
Makedonija i Srbija i Crna Gora) ostvaruje se u okviru programa CARDS
(skraćenica za: Pomoć Zajednice za rekonstrukciju, razvoj i
stabilizaciju), ali i
preko Evropske investicione banke povoljnim kreditima za kapitalne projekte.
Svrha ovog programa je pružanje pomoći i podrške pomenutim zemljama u
Procesu stabilizacije i pridruživanja, što podrazumeva ekonomsku
obnovu, demokratsku stabilizaciju, modernizaciju
državne uprave, pomirenje i povratak izbeglih i
raseljenih lica i unapređenje regionalne saradnje. Od 2001. do 2006.
godine, EU je za program CARDS izdvojila 4,65 milijardi evra pomoći
za zemlje
Zapadnog Balkana.
Koja je, prema krivičnom zakonu EU, najviša kazna koju okrivljeni može
dobiti?
Evropska unija nema jedinstven krivični zakon, a odgovor na pitanje koja je
najviša kazna u državama članicama koja se može izreći okrivljenom
zavisi od zakona svake od njih. Važno je napomenuti
da smrtna kazna nije predviđena u zakonima zemalja
članica Unije, ali i da je veći broj država članica zadržao
kaznu doživotnog zatvora, iako se ona u praksi retko izriče.
PROŠIRENJE EVROPSKE UNIJE
Šta je proširenje EU?
Proširenje Evropske unije izraz je koji se koristi za proces primanja novih
članica u punopravno članstvo. Od svojih početaka EU
je doživela pet talasa proširenja, od kojih je
poslednji (maja 2004. godine) do sada najveći - obuhvatio
je baltičke zemlje i zemlje Centralne i Istočne Evrope (plus Kipar i
Malta).
Koji su uslovi za ulazak u Europsku uniju?
Svaka evropska država koja poštuje načela slobode, demokratije, ljudska
prava i temeljne slobode, kao i vladavinu prava, može
zatražiti članstvo u Uniji. Uslovi za članstvo u
Evropskoj uniji jesu sledeći:
(1) stabilnost institucija države kandidata, koje osiguravaju demokratiju,
pravnu
državu i poštovanje ljudskih prava i manjina,
(2) postojanje delotvorne tržišne privrede u državi kandidatu,
(3) sposobnost države kandidata da izdrži tržišnu konkurenciju u Uniji,
(4) sposobnost preuzimanja obaveza koje proizlaze iz članstva, uključujući
sprovođ
enje ciljeva političke, ekonomske i monetarne unije.
Navedeni uslovi su poznati pod nazivom "Kriterijumi iz Kopenhagena", jer su
usvojeni na sastanku Evropskog saveta u Kopenhagenu 1993. Osim ovih opštih
uslova, temeljni uslovi članstva u Uniji jesu usvajanje i primena propisa
EU,
odnosno pravnih tekovina Zajednice.
INSTITUCIJE EU
Evropa "25"
Od 1. maja 2004, kada je primljeno 10 novih država, Evropsku uniju čini 25
zemalja. Sveukupno, blizu 500 miliona ljudi živi na prostoru Unije.
Vlade zemalja članica održavaju redovne sastanke na
svim nivoima da bi organizavale i uredile evropsku
porodicu naroda. To se može postići samo politikom kompromisa,
uzajamnog uvažavanja i tolerancijom. Nijedna zemlja niti vlada
Evropske
unije ne mogu biti tretirane drugačije od ostalih u smislu prava i obaveza,
ali svakako postoje razlike u pogledu veličine, snage
i uticaja. Tela i institucije Evropske unije, ali i
same zemlje članice, obezbeđuju da se svi pridržavaju
"pravila evropske igre", da se izbegnu diskriminacija i nejednakost,
uvažavaju razlike i poštuju zakoni.
ZAJEDNIČKO UPRAVLJANJE
Evropski Savet
Evropski savet prema Ugovoru o EU (1992) "daje smernice potrebne za razvoj
EU i određuje opšte političke ciljeve EU". Evropski savet u pravnom
smislu nije telo EU, već skup na najvišem nivou
predstavnika država članica (samit EU). Nastao je
kroz dugogodišnju praksu međudržavnog dogovaranja, a prvi put je
zvanično pomenut u tzv. Jedinstvenom evropskom aktu 1986. godine
(dopuna Ugovora iz Rima 1957) i omogućava stvaranje
zajedničkog tržišta, jača ulogu
Evropskog parlamenta i unapređuje postupak odlučivanja unutar Saveta
ministara EU (uvedeno je pravilo odlučivanja
kvalifikovanom većinom). Uvode se i nove oblasti
saradnje a stvoreni su i temelji saradnje zemalja članica u oblasti
spoljne politike. Predsednici država ili vlada zemalja članica EU
sastaju se najmanje dva puta godišnje kako bi
razmotrili sva ključna pitanja značajna za EU.
Zaključci sa ovakvih sastanaka objavljuju se u vidu saopštenja i imaju ulogu
smernica za rad institucija EU.
ZAJEDNIČKO OSMIŠLJAVANJE I PRIMENA ZAKONA
Evropska komisija
Evropska komisija radi najveći deo svakodnevnog posla u Uniji. Daje predloge
odluka i "evropskih zakona", koje predstavlja Savetu Evropske unije,
sprovodi ih i nadzire na čitavoj teritoriji EU.
Sprovodi osnivačke ugovore EU i obezbeđuje
ostvarivanje interesa EU. Ona je najvažnija izvršna institucija EU.
Trenutno ima 20 članova (nazivaju se komesarima ili članovima
Kabineta
predsednika Komisije). Promenama koje su najavljene u okviru reforme EU i
njenih institucija, posebno posle nedavnog proširenja EU, prihvaćeno
je da svaka članica ima jednog člana Evropske
komisije, što znači da će od novembra 2004. broj
komesara biti povećan na 25. Predsednika biraju najviši predstavnici vlada
zemalja članica koji su zastupljeni u Evropskom savetu, a nakon toga
izbor se potvrđuje u Evropskom parlamentu. Ostali
članovi Komisije nominovani su od
strane vlada tokom konsultacija sa novoizabranim predsednikom. Evropska
komisija radi nezavisno od vlada zemalja članica i u njoj je
zaposleno oko 15.000 službenika svih profila.
ZAJEDNIČKO DONOŠENJE ODLUKA
Savet Evropske unije - Savet ministara
Savet EU je najvažnije telo EU, koje ima zakonodavne i izvršne nadležnosti.
čine ga ministri spoljnih poslova ili drugi ministri
zemalja članica, u zavisnosti od toga koja je oblast
na dnevnom redu, koji donose odluke radi ostvarivanja ciljeva
postavljenih Ugovorom o osnivanju EU, donose propise, usaglašavaju
ekonomske politike i dr. Odluke se donose jednoglasno
ili kvalifikovanom većinom (glas države je određen
brojem njenih stanovnika - za izglasavanje neke odluke potrebna
su najmanje 62 glasa od ukupno 87 glasova u Savetu). Sastanci Saveta
održavaju se jednom mesečno, ali se po potrebi mogu
sazvati i vanredno. Povremeno se organizuju i
neformalni sastanci ministara EU na kojima se ne donose odluke - nazivaju
se "Gimnik", po nemačkom dvorcu u kome je održan prvi ovakav sastanak
1974. godine. Najvažnije odluke se donose na
sastancima ministara spoljnih poslova (Savet za opšte
poslove) i ministara za ekonomiju i finansije (EKOFIN).
ZAJEDNIČKO OBLIKOVANJE POLITIKE
Evropski parlament
Građani zemalja članica mogu direktno uticati na politiku Evropske unije,
baš kao i u svojim sopstvenim zemljama, biranjem članova Evropskog
parlamenta. Građani neposredno biraju članove na pet godina. Poslednji
izbori održani su 2004. Uloga Evropskog parlamenta poslednjih godina postala
je veoma značajna. Od 1993. moguće je čak odbaciti zakonske predloge u
oblastima kao što su kultura, obrazovanje, zdravstvo, zaštita potrošača,
zaštita istraživanja i zaštita
životne sredine. On učestvuje u donošenju propisa putem saodlučivanja sa
Savetom EU, imenovanju I razrešenju članova Komisije EU, u donošenju
godišnjeg budžeta i vršI nadzor u njegovoj primeni. Prema tome, to je
predstavničko telo blizu 500 miliona stanovnika EU. Trenutno ima 626
poslanika, ali zbog nedavnog proširenja EU novim članicama, ovaj broj je
povećan na 732. Poslanici se u Evropskom parlamentu grupišu u zavisnosti od
programske ili ideološke bliskosti, a ne prema nacionalnoj pripadnosti.
Sedište Evropskog parlamenta je u Strazburu
(Francuska), iako se sve veći broj (vanrednih) zasedanja održava u Briselu.
ZAJEDNIČKO SPROVOĐENJE PRAVDE
Sud Pravde evropskih zajednica
Sud Pravde evropskih zajednica osigurava da se svako povinuje evropskim
zakonima. To je jedini ovlašćeni tumač odredaba osnivačkih ugovora
EU. On odlučuje o slučajevima koje podnose države
članice, institucije EU, kao i pravna i fizička lica.
Ima 15 sudija i 9 nezavisnih advokata. Sedište mu je u
Luksemburgu.
ZAJEDNIČKI ŽIVOT
Unutrašnje tržište
LJudi koji jedni druge dobro poznaju mogu bolje da žive zajedno. Građani
Evrope mogu putovati, živeti, učiti i raditi bilo gde u Evropskoj
uniji. Ovo je naročito značajno za mlade ljude,
istraživače, naučnike, eksperte... Svako ima šansu da
se prijavi ili potraži posao u bilo kojoj zemlji Evropske unije.
Kvalifikacije za posao i diplome stečene u jednoj zemlji priznaju se
i u drugim zemljama EU. Svake godine desetine hiljada
mladih tokom svojih studija i obuke učestvuje u
programima razmene pod pokroviteljstvom Evropske unije.
Putovanje i kupovina su takođe postali jednostavniji za građane Unije. Od
početka 2003. završeno je formiranje evropskog unutrašnjeg tržišta.
Granične kontrole su sada stvar prošlosti i provere
mogu biti izvršene samo u izuzetnim slučajevima, mada
sve zemlje članice EU nisu uključene u tzv. "šengenski sistem"
(V. Britanija i Irska), kojim su dogovoreni postepeno ukidanje
unutrašnjih
graničnih kontrola i uvođenje slobode kretanja za sva fizička lica zemalja
potpisnica
šengenskog sporazuma (1985. godine u Luksemburgu). Zahvaljujući
Carinskoj uniji, koja je bila glavno ekonomsko uporište Ugovora o
osnivanju Evropske ekonomske zajednice iz 1957.
godine (Rim), na prostoru Evropske unije svako može u
bilo kojoj zemlji kupiti robu za ličnu upotrebu i vratiti je u
svoju zemlju bez dodatnih taksa.
ZAJEDNIČKO SREDSTVO PLAĆANJA
Evro
Danas u različitim zemljama EU ne moramo da plaćamo koristeći različite
valute. Od 2002. godine nacionalne valute prepuštene su
numizmatičarima. Najvažnija komponenta monetarne
unije je evro - valuta koja je važeća u skoro svim
zemljama članicama Evropske unije. Mada je bilo mnogo skeptika, jedinstvena
evropska valuta uspešno funkcioniše i jača u poređenju s valutama
konkurentnih ekonomij . Evropska centralna banka sa
sedištem u Frankfurtu
obezbeđuje da evropska valuta ostane čvrsta i stabilna, posebno u odnosu na
američki dolar.
ZAJEDNIČKO UČENJE
Programi za mlade
Danas ima 60 miliona mladih koji idu u različite škole u zemljama Evropske
unije, 10 miliona studenata i 7 miliona onih koji uče trgovinu. Evropska
unija
nudi mladima mnogo prilika da upoznaju druge zemlje tokom školovanja,
studija ili obuke. Postoje dva programa koja podržavaju obrazovanje:
"Socrates" i "Leonardo da Vinci". "Socrates" je namenjen školskom i
univerzitetskom
obrazovanju, dok "Leonardo da Vinci" pokriva sve razmene I programe
usavršavanja i obuke. U okviru programa "Socrates" funkcioniše I program
"Erazmus" - akcioni program Evropske zajednice za razmenu studenata, koji
profesorima i studentima omogućava veću slobodu izbora mesta studiranja i
programa studija, a kojim se sufinansira saradnja visokoškolskih ustanova
EU. Upravo u okviru ovog programa insistira se na unifikaciji evropskog
visokog školstva, jasnoći nastavnih programa i uzajamnom priznavanju
studija. Zemljama Zapadnog Balkana, uključujući i SCG, namenjen je program
"Tempus", za sprovođenje reformi u okviru sistema visokog obrazovanja i kao
deo opšteg programa pomoći EU privrednom i društvenom restrukturiranju ovih
zemalja. Naša zemlja učestvuje u ovom programu od decembra 2002. godine, a
takođe i u programu "Copernicus" koji predstavlja okvirni program
EU za naučna istraživanja, tehnološki razvoj i ogledne aktivnosti.
PRAVILA ŽIVOTA U EU
Ustav Evropske unije
Evropska konvencija sastavljena od 105 predstavnika (od kojih su 72 bili
direktno izabrani članovi nacionalnih
parlamenata ili Evropskog parlamenta) pripremila je i
usvojila evropski ustav kroz transparentan, demokratski proces. Ipak, da bi
ustav postao pravosnažan, on mora da bude ratifikovan
u nacionalnim skupštinama svih 25 zemalja članica
Unije (tela koja su na sličan način bila izabrana opštim pravom
glasa ili referendumom). Postupak pripreme predloga ustavne reforme
EU pokrenut je u belgijskom gradu Lakenu krajem 2001.
godine kada je odlučeno da se sazove Konvent o
budućnosti Evrope. Konvent je nastojao da, na osnovu dosadaš
njih pozitivnih iskustava i u skladu sa očekivanjima građana,
predloži nov, moderan ustav koji bi obezbedio viši
stepen demokratičnosti, transparentnosti i
efikasnosti u radu EU. Usvajanjem Predloga ugovora o evropskom ustavu u junu
2003. godine završen je rad Konventa, a Predlog je prosleđen državama
članicama na razmatranje i dodatno usaglašavanje u
okviru Međuvladine konferencije.
Čemu Ustav EU kada moja zemlja već ima Ustav?
Evropski ustav ne zamenjuje ustave koji već postoje u većini evropskih
zemalja.
On postoji istovremeno sa ovim ustavima, koji imaju svoje nacionalne
specifičnosti, i ima svoje sopstveno opravdanje i autonomiju.
Evropski ustav definiše uslove u kojima je Evropska
unija sposobna da deluje. Evropa takođe ima svoj
različiti institucionalni sistem (Evropska komisija, Evropski parlament,
Savet ministara, Evropski savet, Sud pravde evropskih zajednica, itd.).
Evropski ustav će se primenjivati na čitavu Evropsku uniju, što je rezultat
upravo zajednič kog rada, dobrovoljnosti i odluke zemalja članica.
Šta sadrži Ustav EU?
Evropski ustav podeljen je u 4 dela. Prvi deo definiše Evropsku uniju, njene
vrednosti, ciljeve, nadležnosti, procedure odlučivanja i njene
institucije. Drugi deo sadrži "Povelju o osnovnim
pravima". Treći opisuje politike i funkcionisanje Evropske unije, dok
četvrti deo sadrži završne odredbe, uključujući procedure za njegovo
usvajanje i reviziju.
Evropsko državljanstvo ili pravo građanstva Unije "Svaki državljanin zemlje
članice postaće državljanin Unije". Ovo državljanstvo
je dopuna nacionalnom državljanstvu, ne zamenjuje
nacionalno državljanstvo i podrazumeva odatna prava: pravo na slobodno
kretanje I život na teritoriji Unije, pravo glasa i prijavljivanje za izbore
za Evropski parlament i lokalne izbore, diplomatsku i konzularnu zaštitu u
trećim zemljama, pravo na žalbu Evropskom arlamentu, na prijavu evropskom
ombudsmanu (narodni advokat ili zastupnik koji prima žalbe građana EU u
slučajevima kada su im institucije EU povredile ili ugrozile određena prava)
i pravo na oslovljavanje institucija i savetodavnih tela Unije na bio kom od
ustavnih jezika EU, kao i na dobijanje odgovora na tom istom jeziku.
Državljanstvo EU ili pravo građanstva Unije nije državljanstvo u smislu u
kome ovu instituciju poznaje klasična teorija države i prava.
PROCEDURA ZA PRIJEM U
ČLANSTVO EVROPSKE UNIJE?
Trnovit put
Da bi neka država postala punopravna članica Evropske unije, prvo mora
Savetu EU da podnese molbu za članstvo, koju prati zahtev za ocenom
usklađenosti u odnosu na "Kriterijume iz Kopenhagena" (tj. usklađenosti u
smislu udovoljavanja te države političkim, privrednim i pravnim
kriterijumima Evropske unije). Molbi za punopravno članstvo obično prethode
sklapanje i sprovođenje ugovora o pridruživanju, kao pripremna faza. Nakon
toga Savet EU traži mišljenje Evropske komisije o molbi za članstvo, koje
može biti pozitivno ili negativno. To mišljenje po svojoj prirodi nije
obavezujuće. Na osnovu usvojenog pozitivnog mišljenja o molbi za članstvo,
Komisija daje predlog Savetu EU da sa konkretnom državom započne pregovore o
punopravnom članstvu. Pre započinjanja pregovora između EU i zemlje
kandidata sprovodi se "screening", tj. postupak, unutar zakonodavstva zemlje
kandidata, kojim se utvrđuju oblasti koje treba prilagoditi zakonodavstvu
Unije, odnosno do koje mere je potrebno prilagođavanje. "Screening" zajedno
sprovode država kandidat za članstvo i Evropska
komisija. Savet donosi odluku o početku pregovora prostom većinom.
Odluka o početku pregovora vezana je uz zaključke Međuvladine
konferencije - vlada zemalja članica Unije, koja se
održava svake četiri godine i na kojoj se razmatraju
najvažnija strateška pitanja u Uniji, uključujući i njeno proširenje.
Kad Konferencija zaključi da je određena zemlja, koja je podnela
molbu, spremna
da joj se prizna status kandidata za članstvo, odnosno da se sa njom mogu
otpočeti pregovori o pristupanju, oni se pokreću u roku od 6 meseci
od završetka Međuvladine konferencije. Pregovore vodi
Predsedništvo EU (koje se menja svakih šest meseci) u
ime država članica, a u saradnji s Evropskom komisijom.
Kada se završe pregovori, izrađuje se Nacrt ugovora o pristupanju
između EU i države kandidata, koji moraju odobriti
Savet Evropske unije i Evropski parlament.
Nakon toga sledi potpisivanje Ugovora. Da bi on stupio na snagu, potrebna
je ratifikacija država članica EU i zemlje kandidata. Zavisno od
ustavnopravnog uređenja države kandidata, u toj se
zemlji može sprovesti i referendum kao jedan od
instrumenata ratifikacije. Posle procesa ratifikacije Ugovora o pristupanju
i odgovarajuće ceremonije prijema, država kandidat postaje punopravna
članica EU.
LITERATURA:
Tekst preuzet iz publikacije :
MOJ GRAD U EVROPI
Izdao: Evropski pokret
u Srbiji
Više detalja u arhivi LOGOS-a.
|
|
kontakti
|
 |
Izrada
Web-a pomognuta u okviru programa:
Podrška civilnom društvu u Srbiji
Projekat finansira EU, a realizuje Evropska agencija za rekonstrukciju
|
|
|
|
|
