Održana
tribina
"
GLOBALIZACIJA, mesto i uloga Srbije "
U prostorijama
LOGOS-a u Pirotu je 20.11.2006.god. u 19h održana prva tribina za mlade i
nezaposlene iz Pirotskog okruga o
GLOBALIZACIJA
i mestu Srbije. Tribini je
prisustvovalo 11 mladih iz Pirotskog okruga.
Predavač je bio Dragan Nikolić, prof.
Ekonomske škole iz Pirota.
Cilj tribine je da se mladi upoznaju sa
terminim i procesom
GLOBALIZACIJE i sa onim šta
ovaj proces predstavlja..
Na tribini je citiran veliki broj
definicija i pristupa u pokušaju da se najbliže objasni osnova
GLOBALIZACIJAE.
Dominantna miso tribine je Da li Srbija može da se odupre procesu
GLOBALIZACIJE ,
a da očuva svoje nacionalne interese ? Koliko je
ulazak u EU jedan od elemenata procesa
GLOBALIZACIJE ...?
Učesnici tribine
su imali brojna pitanja i razmišljanja.
Tribine na ovu temu će biti realizovane i u
narednom periodu, uključujući i učešće eminentnih gostiju i stručnjaka
iz ove oblasti.
TEORETSKI
DEO
Šta
je Globalizacija ?
u
pogledu shvatanja globalizacije, postoje tri
glavna opšta pravca mišljenja, u okviru
kojih je moguće razlikovati mnoštvo
podvarijanti
Prvom
pravcu pripadaju autori koji smatraju da je
pojam globalizacije mit, odnosno ideološka
maska kojom se prikrivaju stvarni procesi
transformacije svetskog kapitalističkog
sistema. U tom smislu, vredi istaći gledište
Imanuela Volersteina (Immanuel Walerstein)
koji tvrdi da je “diskurs (globalizacije) u
stvari ogromno nerazumevanje savremene
realnosti - obmana koja nam je nametnuta od
strane moćnih grupa..” (Wallernstein,
1999:1) Diskurs globalizacije, po njegovom
mišljenju, vodi ignorisanju stvarnih pitanja
i pogrešnom razumevanju stvarne krize u
kojoj se svet danas nalazi. Toj grupi autora
pripadaju svi oni koji iz različitih razloga
globalizaciju smatraju mitom. Među njima,
posebnu grupu predstavljaju autori
tradicionalne škole međunarodnih odnosa koji
insisitraju na značaju nacionalne države kao
ključnog aktera međunarodnih odnosa. Za njih
u najboljem slučaju globalizacija znači
internacionalizaciju. Pored njih, toj grupi
pripadaju i autori koji dokazuju da
globalizacija nije fenomen bez presedana,
jer je sličnih integracija svetske ekonomije
bilo i u prethodnim vremenima, a kao
najčešći primer se navodi period s kraja XIX
i početka XX veka. Za sve njih se u
literaturi iskristalisao termin “skeptici”
Drugi pravac, čine autori koji
naglašavaju širinu, dubinu i intenzitet
promena koje su se u skorašnje vreme
dogodile u svim oblastima društvenog života.
S obzirom da su te promene obuhvataile čitav
svet, oni taj set promena nazivaju
globalizacija, a njih nazivaju
hiperglobalistima. Razlike koje postoje među
njima odnose se kako na različite teorijske
pravce, tako i na različite metodološke
pristupe, a u izvesnom smislu ne treba
minimizirati ni značaj ideoloških razlika.
Osnovna razlika je ona koja bi se mogla
izraziti u terminima “pozitivni” i
“negativni” hiperglobalisti. (Castels, 2000).
Treći
pravac, koji je u teorijskom smislu
najrazuđeniji, čine autori koje, uz sve
razlike, povezuje činjenica da prihataju
pojam globalizacije kao koncept kojim se
najbolje mogu opisati globalni odnosi i
procesi s kraja XX i početka XXI veka. Oni
insistiraju na poimanju globalizacije kao
protivurečnog procesa. U prvi plan ističu
tenzije koje postoje u savremenom svetu,
koje ga kreiraju i koje ga čine “nejasnim” i
“neodređenim”. Oni za razliku od skeptika
prihvataju činjenicu globalizacije, ali za
razliku od hiperglobalista ne smatraju da je
globalizacija svršeno stanje i
neprotivurečan, stabilan poredak.
Globalizacija označava sve one procese
pomoću kojih ljudi čitavog sveta bivaju
inkorporirani u jedno svetsko društvo,
odnosno globalno društvo.
(Albrow)
Globalizacija je … nezaustavljiva
(inexorable) integracija tržišta,
nacionalnih država i tehnologija u do sada
nezabeleženom stepenu, što je omogućilo
(enabling) pojedincima, korporacijama i
nacionalnim državama da svoje aktivnosti
prošire (reach) kroz svet brže, dublje i
jevtinije nego ikada do sada …Globalizacija
znači širenje free market kapitalizama na
gotovo svaku zemlju u svetu.
(Friedman, Thomas)
Globalizacija je društveni proces u kome
geografska ograničenja (constraints)
društvenih i kulturnih aktivnosti
(arrangements) gube značaj i u kome ljudi
postaju sve više svesni da ona gube na
značaju.
(Waters).
Globalizacija je povezana sa krizom
tertorijalne nacionalne države, zato što je
nacionalna država suviše mala da bi rešila
velike životne probleme i suviše velika da
bi rešila male životne probleme.
(Bell).
Globalizacija je ono što smo mi u Trećem
svetu vekovima nazivali kolonizacija.
(Khor)
Diskurs
(globalizacije) je u stvari ogromno
nerazumevanje savremene realnosti - obmana
koja nam je nametnuta od strane moćnih grupa.
(Wallernstein).
Globalizacija znači globalno umrežavanje
kojim se kroz uzajamnu zavisnost povezuju
prethodno izolovane zajednice na planeti u
celinu, odnosno u “jedan svet”
(Richter).
Globalizacija znači da je svet postao
globalni supermarket u kome su ideje i
prozvodi postali dostupni svuda u isto vreme.
(Kanter).
Kada počinje
globalizacija ?
1.
Globalizacija započinje samim razvojem
ljudske civilizacije
2.
Globalizacija se razvija uporedo sa
modernizacijom
3.
Globalizacija se razvija uporedo sa
kapitalizmom
4.
Počinje 70-ih, odnosno 80-ih godina XX veka,
pojavom neolibirealizma, odnosno tačerizma i
reganizama
5.
Počinje 90-ih godina XX veka, nakon rušenja
Berlinskog zida.
Antiglobalizacijski
pokreti
Antiglobalizacijski protesti počeli su da
skreću pažnju javnosti 1995 godine, ali tek
od 1999 godine postali su ozbiljni masovni
skupovi koji su ponekad završavali neredima.
Najznačani protesti te vrste dogodili su se:
u Sijetlu u vreme zasedanja svetske
trgovinske organizacije (WTO) 29.11-3.12
1999; Ne manje značajni bili su protesti u
Kelnu u Nemačkoj, poznat kao J18, koji je
naziv dobio po datumu održavanja - 18 junu
1999 godine u vreme održavanja samita G8;
Iste godine je i u Londonu došlo do nereda u
kojima je učestvovalo oko 2000 ljudi, a 42
je povređeno. Poslednji skup takve vrste
dogodio se u Đenovi avgusta 2001 godine kada
je jedno lice poginulo u neredima koji su
izbili u toku
održavanja protesta.
Globalizacija i
budućnost nacionalne države
Savremena rasprava o uticaju globalizacije
na slabljenje nacionalne države u velikoj
meri je provocirana radovima Keniči Omae
(Kenichi Ohmae) i Susan Strendž (Susan
Strange) čija bi se pozicija najsažetije
mogla izraziti u stavu da globalizacija,
odnosno činioci koji je čine nezadrživim
procesom vode nestanku ili bar značajnom
slabljenju sistema nacionalnih država u
međunarodnoj politici.
Osnovni razlog za to nalazi se u tvrdnji da
je suverenitet nacionalnih država potkopan
pojavom i jačanjem supra-nacionalnih
entiteta koji su novijeg datuma kao i
neizbežnošću nestanka ekonomskih granica pod
uticajem četiri činilaca, tkz. “četiri I”:
investicija, industije (u stvari
multinacionalnih kompanija), informacionih
tehnologija i individualnih potreba...
Globalizacija i
lokalna vlast
Po
mišljenju mnogih autora, jedno od bitnih
obeležja savremenog procesa globalizacije je
porast koncentracije ekonomske moći
privatnog kapitala na svim nivoima (lokalni,
regionalni, nacionalni, internacionalni) i
posledično, opadanje nivoa javne kontrole
nad ekonomskim aktivnostima. Ove promene
omogućio je kvalitativni skok u
informacionoj i transportnoj tehnologiji
koja od 1970-ih godina povećava stepen
internacionalizacije proizvodnje i menja
njene sektorske karakteristike produkujući
ekonomske i šire društvene nejednakosti
izmedju tradicionalnih industrijskih i
deindustrijalizovanih područja, gradova,
regiona, država.
Na nivou
posmatranja lokalne vlasti, a posebno
gradova, povećana mobilnost kapitala i
proces globalizacije imaju višestruke
posledice. Odnos globalnog i lokalnog sa
stanovišta moći je asimetričan, a uloga
lokalnog nivoa je u značajnoj meri svedena
na reaktivnu. Mnogi auturi ističu
paradoksalnost promena u poziciji lokalne
vlasti. S jedne strane, na delu je
konstituisanje mega metropolitenskih regiona
bez imena, kulture i institucija koje slabi
efikasnost upravljanja i participacije
gradjana. S druge strane, u eri
globalizacije lokalna vlast se pojavljuje
kao fleksibilni institucionalni faktor
sposoban da reaguje na globalne trendove
brže i efikasnije od mehanizama nacionalne
države. U ovom pogledu relevantani su
resursi kojima na direktan (javno vlasništvo)
ili indirektan (poreski mehanizmi i sl.)
način gazduje lokalna vlast, jer zemljište i
nekretnine predstavljaju značajan segment
nacionalnog bogatstva i u eri povećane
mobilnosti kapitala.
Globalizacija i
održivi razvoj
Definicija održivog razvoja zahteva
razlučivanje ekonomskog rasta i društvenog
razvoja u njegovoj ekonomskoj, socijalnoj,
ekološkoj, kulturnoj dimenziji. Oba pojma u
sebi sadrže širok spektar socijalnih
interesa i konfliktnih procesa usled čega
ostvarivost održivog razvoja zavisi od
široke participacije u donošenju odluka.
Bitan je razvoj svesti da smanjivanje
siromaštva i drugih socijanih rizika nije
apriori povezano sa strategijom
neograničenog ekonomskog rasta te da se
rešenja za neko bolje društvo nalaze u
prepoznavanju društvenih uzroka i društvenih
posledica ljudske aktivnosti. Siromaštvo ne
može biti savladano sveukupnim ekonomskim
rastom iz dva razloga. Prvi, najčešće
navodjen u razvijenim zemljama, odnosi se na
činjenicu da pojam rasta postaje u sve većoj
meri neekonomska dimenzija budući da se
troškovi rasta izjednačavaju sa njegovom
dobiti. Drugi razlog odnosi se na
relativnost siromaštva, pri čijoj proceni
ideologija rasta nema nikakvog značaja. Ovaj
razlog bitan je ne samo u nacionalnim već i
u internacionalnim okvirima.
Definicija održivog razvoja podrazumeva ne
samo neposrednu socijalnu održivost odnosno
pretpostavku da je moguć i potreban
odredjeni oblik preraspodele društvenog
bogatstva (u lokalnim, nacionalnim i
globalnim okvirima) već i indirektnu
socijalnu održivost odnosno svest o
ograničenosti resursa i brigu o budućim
generacijama (takodje, u lokalnim,
nacionalnim i globalnim okvirima). Ciljevi
kratkoročnog ekonomskog rasta sukobljavaju
se sa dugoročnim ciljevima održivog razvoja,
pri čemu se često nameće argumentacija da je
politički naivno savetovati današnje
generacije da gubitak posla, smanjenje
dohotka itd., jesu neophodne žrtve za
dobrobit budućih generacija.
Većina globalnih procesa radi u korist
povećanja razlika razvijenog i nerazvijenog
sveta,
što je suprotno idejama održivog razvoja.
Ekološki problemi su prevashodno nastali u
razvijenim zemljama, koje su, da bi ih
predupredile, razvile taktiku preobražaja
nerazvijenog sveta po principima sopstvenog
iskustva. Proces ekonomske globalizacije
omogućio im je izmeštanje prljavih
tehnologija odnosno ekoloških problema, kako
bi se smanjila njihova gustina na vlastitoj
teritoriji. Problemi sa ozonskim omotačem
svakako su dobra ilsutracija kratkoročnih
efekata ove strategije. Takodje, pokazuje se
da je odredjeni stepen ekonomskog i
demokratskog razvoja neophodan da bi
politika održivog razvoja mogla imati
uporište. Čak i u razvijenim zemljama
političke opcije koje nalažu usporavanje
ekonomskog rasta retko su pobedničke na
nacionalnom nivou dok je na lokalnom to sve
češće slučaj. Medjutim, i takve opcije
pretpostavljaju da je ekonomski rast
neophodan za očuvanje dostignutog standarda
života u lokalnoj zajednici, ali i da on ne
mora nužno da se odvija u njenim okvirima.
Time se zapravo pokazuje odsustvo globalne
odgovornosti u pogledu održivog razvoja, kao
i činjenica da se takva strategija može
operacionalizovati samo u svetu bogatih i na
račun drugih, bar za izvestan period i u
odredjenoj meri.
Globalno civilno
društvo
U eri
globalizacije veza države i njenih gradjana
nepovratno je promenjena i oslabljena.
Proces globalizacije nameće specifične
zahteve ponekad i protivrečne normama
definisanim u nacionalnim okvirima a rešenje
se traži u supra-nacionalnim institucijama.
Takodje, problematizuje se i činjenica da su
globalna finansijska tržišta preuzela
značajan deo vlasti/moći, koja se istorijski
povezuje sa nacionalnom državom. Ima autora
koji, čak, smatraju da je to odraz
demokratizacije jer finasijska tržišta
izražavaju odluke i mišljenje miliona
investitora iz raznih delova sveta.
Drastični porast transnacionalnih migracija
učinio je anahronom i pretpostavku da su svi
koji se nalaze na teritoriji jedne države
njeni gradjani.
...............
.......
Izvor:
Centar za studije globalizacije - Pro et
contra.
Više detalja u arhivi LOGOS-a.
|
